Kada bismo pravili listu najpoznatijih filmskih automobila, verujemo je da bismo morali da navedemo neka zaista legendarna imena. Kao što su recimo Dodge Charger „General Lee“ iz serijala „The Dukes of Hazzard“ ili DeLorean DMC-12 iz ostvarenja „Back......
Kada bismo pravili listu najpoznatijih filmskih automobila, verujemo je da bismo morali da navedemo neka zaista legendarna imena. Kao što su recimo Dodge Charger „General Lee“ iz serijala „The Dukes of Hazzard“ ili DeLorean DMC-12 iz ostvarenja „Back to the Future“, pa Ford Interceptor iz filma „Mad Max“, Plymouth Fury iz „Christine“ i mnogi drugi. Lista bi svakako bila poveća, ali ne možemo reći da se ijedan od njih uklapao u celokupnu priču ili karakter glavnog lika, kao što je to slučaj s tandemom koji uključuje Aston Martin DB5 i Džejms Bond.
Kada se film „Goldfinger“ pojavio u bioskopima 1964. godine, jedne od glavnih scena su bile one gde je Šon Koneri upravljao prelepim britanskim kupeom punim modifikacija, izvršenim da se zavaraju loši momci.
Mnogi će reći da je baš DB5 proslavio serijal tako što mu je bio potreban onaj detalj po kojem će se razlikovati od svih drugih špijunskih filmova, i dok je Koneri definitivno uradio svoj deo posla, DB5 je označio saradnju Aston Martina sa samim likom i ta veza traje do današnjeg dana. O njemu smo dosta puta pisali na našem sajtu i to zahvaljujući podatku da je spektakularno uraden, a o tome možete više da pročitate ovde.
Da bismo razumeli zašto su producenti izabrali baš ovaj automobil kao zvanično prevozno sredstvo tajnog agenta, morali bismo da sagledamo istoriju njegove drumske verzije. Autor Jan Fleming je ipak odlučio da mu dodeli Bentley 4½ Litre u svojim knjigama, ali su producenti želeli nešto privlačnije sa mladalačkim duhom koje će obarati osobe oba pola s nogu.
Iako se DB5 proizvodio u periodu od 1963. do 1965. godine, njegova istorija zapravo vuče poreklo kada je industijalac Dejvid Braun kupio Aston Martin 1947. godine, za samo 20.500 britanskih funti (oko 350 hiljada dolara u današnjoj vrednosti novca).
Kompanija je u spomenutom periodu bila na ivici gašenja (uostalom kao i danas) pošto se razdušena Evropa oporavljala od posledica Drugog svetskog rata i javnost nije bila zainteresovana za skupocene egzotične modele. Braun je brzo odobrio razvoj sportskog grand turismo četvorotočkaša, koji bi imao četvoro sedišta i opremu i komoditet većih automobila, ali istovremeno i visoke performanse jenake onima sa sportskih modela. Prvi od njih je nosio ime 2-Litre Sports i vremenom je postao DB1 po čemu su ova dva slova označavala inicijale spomenutog Dejvida Brauna.
Pored toga što je svaki sledeći model DB-a bio napredak u poređenju sa prethodnikom, Braun je takođe zaposlio poljskog inženjera po imenu Tadek Marek da unapredi već postojeću ponudu popularnih motora sa šest cilindara u linijskoj konfiguraciji.
Možda njegovo ime danas nije poznato kao ime nekih drugih inženjera, ali je lično razvio čuveni trkački automobil DBR2, na čijoj bazi će kasnije da debituje serijski DB4 sa tada revolucionarnih 240 konjskih snaga. DB5 se nije mnogo dizajnerski razlikovao od modela DB4, a stilista Harold Bič je završio konačne crteže za samo šest sedmica.
Konačne detalje je dodala legendarna italijanska dizajnerska kuća Carrozzeria Touring, a DB5 će se ručno sklapati u Velikoj Britaniji. Verovatno i nije neko iznenađenje zašto se smatra jednim od najlepših automobila u istoriji kada znamo da se Italijani kriju iza cele priče. Spomenućemo da je većina primeraka napustila fabriku u obliku kupea, ali su neke samostalne kuće radile preradu i na kabriolet i karavan u takozvanom „shooting brake“ stilu.
Ali DB5 ne bi bio ikona kojom ga smatramo u današnja vremena da prelepom stilu nije mogla da parira u fantastična mehanika. Spomenuti inženjer Marek je povećao zapreminu motora sa 3,7 na 4,0 litre, što je bilo dovoljno za 282 konjskih snaga i maksimalnih 390 obrtnog momenta. Četvorostepeni manuelni menjač je originalno bio jedina opcija, posle ga je zamenio onaj sa pet stepeni prenosa, a radi američkog tržišta se nudi i trostepeni „automatik“ pod licencom kompanije BorgWarner.
Iako je pružao mnoge detalje od aluminijuma, DB5 nikako nije bio lagan automobil i masa je iznosila 1.468 kilograma. Ali i pored toga je mogao da ubrza iz mirovanja do 100 km/h za šest sekundi i da dostigne maksimalnu brzinu od 238 km/h.
Sa tolikim brojem unapređenja javnost je i očekivala rast u ceni, ali su svi verovatno bili šokirani kada je Aston Martin objavio cifru od 4.248 britanskih funti. Takva brojka iznosi 128.625 američkih dolara u današnjoj vrednosti novca, što verovatno nije toliki šok u vremenima kada i neki Ford ume da košta pola miliona „zelembaća“, ali u periodu sredine šezdesetih godina prošlog veka, takva cifra je bila dvostruko veća nego cena tipične kuće u ostrvskoj državi.
Popularnost je bila toliko velika da Aston Martin nije želeo da isporuči dva primerka za snimanje „Goldfingera“, pa su producenti morali da ih kupe. Ali kada se firma pokazao uspehom u bioskopima, britanski proizvođač vozila je ponudio još dva vozila za promocije. Kasnije smo videli i specijalno izdanje Vantage, ono koje je dobilo veću snagu koja je narasla dakle na 325 „grla“ i maksimalnih 393 Nm obrtnog momenta.
Kao što smo spomenuli, proizvodnja će trajati od jula 1963. godine pa sve do septembra 1965. godine, a u tom periodu će biti proizveden 1.021 primerak. Većina njih je bila izvedena u obliku kupea (898) uz još 77 Vantagea, a Aston Martin je napravio još 25 jedinica pre dve godine, kao nešto što su nazvali „produžena proizvodnja“.
DB5 je zamenjen sa gotovo identičnim modelom DB6 i on će biti poslednja evolucija poznatog dizajna pošto je naredni DB7 bio nov u gotovo svakom pogledu.
Mnogi će reći da je ovo najlepša generacija u dugogodišnjoj istoriji kompanije i dan-danas se može videti u filmovima o Džejmsu Bondu, pa nije teško zaključiti zašto se smatra legendom.
Izvor: Autorepublika/Zoran Tomasović