Šta se dešava kada presuše izvori nafte, kada će se to desiti, koje su nam alternative, samo su neka od pitanja koja muče proizvođaće automobila. Kompanija Šel, jedan od najvećih distributera naftnih prerađevina na svetu, sprovela je nedavno istraživ......
Šta se dešava kada presuše izvori nafte, kada će se to desiti, koje su nam alternative, samo su neka od pitanja koja muče proizvođaće automobila. Kompanija Šel, jedan od najvećih distributera naftnih prerađevina na svetu, sprovela je nedavno istraživanje u vezi stalnih špekulacija i nagađanja o održivosti transporta u obliku koji danas poznajemo, baziranog na nafti. Rezultat ovog istraživanja je izveštaj u kome je na 46 stranica detaljno razrađen scenario za budućnost. “Smrt” automobila sa konvencionalnim motorima, onakvih kakve danas poznajemo, prema Šelu će se dogoditi tek 2070. godine.
Gradeći strategiju za iduće razdoblje, istraživači su se pretežno bavili izračunavanjem datuma, kada bi transport mogao ostati bez benzinskih i dizel motora, odnosno čime bi se oni i kako zamenili. Ako je verovati Šelu, zamena se nazire u pogonu na vodonik. Čak će, prema njihovim navodima, prevoz putnika u javnom saobraćaju i transport teškog tereta, u budućnost biti obavljan uz vodonik – gorivo budućnosti!
Tojota je već “zakoračila” u takvu budućnost. Na sajmu automobila u Tokiju, u novembru prošle godine, Tojota je predstavila koncept “FCV”. Prednosti ovog vozila, koje u potpunosti koristi pogon na vodonik, jeste nulta emisija štetnih gasova bez smanjivanja maksimalnog radijusa automobila s jednim punjenjem rezervoara. No, upravo to poslednje, punjenje rezervoara, trenutno je i najveći problem ove tehnologije – infrastruktura.
Šelova analiza primećuje još nešto, mnogo važnije za samu naftnu kompaniju. Godina u kojoj će “odumreti” i poslednji konvencionalni automobili je daleko, a do te 2070. godine, potražnja za gorivom kakvim ga mi poznajemo, konstantno će rasti. Redukovanje porasta zahteva za putovanja, uz poboljšanu efikasnost automobila, prirodni gas, hibridna i električna vozila, nastaće tek nakon vrhunca u potražnji za naftnim derivatima, što se predviđa za 2035. godinu.
Podsećenja radi, slične analize rađene pre četvrt veka, predviđale su totalno iscrpljivanje nafte kao energenta do 2020. godine. No, u međuvremenu se dogodilo mnogo toga, što očito nije bilo predviđano ondašnjom analizom, od globalne recesije, koja je tražnju za naftom u nekim periodima čak smanjivala (umesto predviđanog konstantnog rasta potražnje), preko razvoja tehnologije za proizvodnju nafte iz uljanih škriljaca, do otkrivanja novih nalazišta i ovladavanja tehnologijom za crpljenje nafte sa velikih dubina. Potonje je, dakako, znatno podiglo cenu nafte, ali je odložilo kraj “ere naftne civilizacije” za najmanje pola veka.
Otuda i narečenu analizu Šela treba prihvatiti sa rezervom, bez obzira na sve relevantne parametre koji se u njoj iznose, od procena globalne potrošnje, brzine rasta potražnje, do procena svetskih rezervi i mogućih neotkrivenih nalazišta. U krajnjoj liniji, samo jedan podcenjeni ili previđeni faktor, kao što je, recimo, neki novi veliki ili barem veći regionalni rat, mogao bi sve analize da učini besmislenim.