Ova tehnologija koja poboljšava udobnost može dovesti do promašaja u prosudbi prilikom vožnje.
Moderni automobili imaju više sistema pomoći vozaču nego ikada pre. U teoriji, ovi sistemi ne samo da smanjuju stres, već i dodaju dodatni nivo sigurnosti. Ipak, u stvarnom svetu, efikasnost ovih sistema se često dovodi u pitanje. Nedavna studija sugeriše da korišćenje tempomata može prouzrokovati više štete nego koristi.
Istraživači iz Nizozemske analizirali su podatke iz celog sveta o efikasnosti automatizovanih sistema pomoći vozaču (ADAS) u smanjenju saobraćajnih nesreća. Fokus studije bio je na 28 specifičnih funkcija vozila, od jednostavnih informativnih sistema kao što je praćenje pritiska u gumama, do složenijih tehnologija uključujući kamere, navigacione sisteme i upozorenja na mrtve uglove. Sistemi su na kraju podeljeni u četiri nivoa interakcije.
Studija je otkrila da u realnim situacijama, prvi tri nivoa ili nemaju efekta ili smanjuju mogućnost nesreća. Na primer, sistem za prikaz pritiska u gumama nije pokazao nikakvu razliku, dok je asistencija za održavanje trake smanjila nesreće za 19.1%. S druge strane, sistem za praćenje vozača smanjio je stopu nezgoda za 14%. Ovi sistemi su klasifikovani kao upozoravajući i intervenišući, te su se rangirali najviše u studiji.
Međutim, standardni i adaptivni tempomat su jedini sistemi koji su doveli do povećanja mogućnosti nesreće. Tempostati se smatraju sistemima koji poboljšavaju udobnost vožnje, a studija je otkrila da standardni tempomat povećava rizik od nesreća za 12%, dok adaptivni tempomat povećava rizik za 1.8%. Neki podaci sugerišu da adaptivni tempomat može povećati rizik do 8%, iako su druga istraživanja pokazala da može i smanjiti rizik, makar i minimalno.
Kako se može pretpostaviti, ometanje vozača se često navodi kao uzrok povećanog rizika, posebno kod standardnog tempomata. Ovaj sistem olakšava vozaču da preuzme delimičnu odgovornost, što može uzrokovati smanjenje svesti o okruženju. Adaptivni tempomat, koji automatski ubrzava i koči da bi održao sigurnu udaljenost od vozila ispred, može takođe dovesti do toga da vozači razmišljaju o drugim stvarima, umesto da se fokusiraju na vožnju.
Međutim, studija naglašava da nisu svi adaptivni tempomati sposobni da tačno detektuju spore ili stacionarne objekte. U teoriji, sistem automatskog kočenja u slučaju nužde treba da interveniše u takvim situacijama, ali ne uspevaju svi automobili sa adaptivnim tempomatom da pružaju ovu funkciju. Vozač bi mogao biti uspavan lažnim osećajem sigurnosti, oslanjajući se na sistem za automatsko kočenje kada to možda neće biti moguće.
Na kraju, bez obzira na sisteme pomoći, odgovornost za bezbednu vožnju i dalje pada na vozače.